Afrodita, Andrea Embiriko

Afrodita



Te večeri posmatrao sam zvezde i sazvežđa. Ali, u mom duhu bio je dan. U njegovoj svetlosti posmatrala si me Ti, ljubljena, ružičasta i nežno odevena, i s vremena na vreme sanjarila si uvećavajući u meni živu bujicu svetlosti.
Pa ipak, napolju je bila noć. Ali kakva noć? Noć puna čudesa, noć posuta čarolijom.
Ja sam posmatrao zvezde i sazvežđa, ali sam u isti mah gledao Tebe. Eno ga Strelac, govorio sam, eno ga Jarac, Sirijus, Orion. Ali sam, istovremeno, gledao Tebe.
Ljubljena, ružičasta i nežno odevena, stajala si u meni, u izobilnoj bujici svetlosti, i dizala si glavu čas desno, čas levo, sa Orionom, ili sa Sirijusom u kosi, sa Strelcem u srcu.
Ja sam posmatrao zvezde i sazvežđa. Eno ga Strelac, govorio sam, Jarac, Sirijus, Orion, ali sam u isti mah gledao Tebe.
Ljubljena, ružičasta i nežno odevena, sedela si na jednoj stolici u mom srcu, u neopisivoj bujici svetlosti, sa svojom senkom, čas desno, čas levo, i ostajala si nepomična, jednostavna, mila, prekrasna, i sedela si na svojoj stolici tako da mi je dolazilo da te položim na svoja kolena, da jednu ruku stavim na tvoje grudi, a drugu pod tvoju haljinu, među noge.
I govorio sam i ponavljao: Eno ga Strelac, eno ga Jarac, Sirijus, Orion, i gledao sam uvek, i sazvežđa i Tebe.
Ali ovaj put ležala si – sasvim opružena – i tvoju kosu pomicao je vetar. Moja ruka te je doticala. Tvoje oči su mi govorile. I ja sam govorio i ponavljao strasno: Eno ga Strelac, eno ga Jarac, Sirijus, Orion, ali sad sam već gledao samo Tebe.
Tada se dogodilo jedno veliko čudo. Sve zvezde zgasle u jedan mah, i ostala si samo Ti na nebu sa mnom, u jednom danu bez noći, meni uz bok. Posmatrao sam te ushićeno i govorio i ponavljao tvoje ime.
A Ti?
Ti, mila i Mnogoradosna, u svojoj si ruci držala moje srce.

Andrea Embiriko